САНДРА ЉУБОЈЕВИЋ, ГЛУМИЦА 
РАЗГОВОР

Да се чује Коштанин пој...

Каријера не смије стати на пут ниједном умјетнику у заснивању породице. Она, каријера, не смије стајати на путу породичној и родитељској срећи. Зар има веће радости од дјеце? Зар то смије и може покварити било каква каријера на свијету? Можда и може, али тада говоримо о људима без свијести.

УМЈЕТНОСТ је говор сваког човјека који је у себи сјатио неки небески дар. Умјетност је његов говор, живот. Она постаје човјек; говори оно што он жели и може да каже. А уједно се брине да свака та изговрена реченица код људи „прође“, да је они осјете и задрхте над њом. Умјетност је дар, начин стварања бољег свијета кога треба објеручке прихватити. Умјетност је успјешно каналисан Божији дар... Много је, као што видите, одговора на тако једно мало, а велико, питање...

Овако промишља и казује, везана мудрошћу, глумица Народног позоришта Републике Српске Сандра Љубојевић. Мало се смије, мало збиљу тјера. Двогубо, као и Талијина маска. Потпуно глумачки...

- Умјетност одувијек жели нешто да каже. Мислим да нас она учи какви треба да будемо. И обрнуто – какви не треба да будемо. У свему је скривен дуализам. Зато постоје добри, позитивни и лоши, негативни ликови. О добрима се не мора пуно причати, они су ту да у њима уживамо, да им се дивимо и од њих учимо. А негативни ликови? Е, они су „мистерија“... Мој једини мотив играња негативних ликова је да прикажем млађима колико је нешто, шта год то било, лоше, опасно, погубно.

Указивати на нешто, нешто лијепо и корисно – и то је умјетност. Желим да усречим свакога ко гледа представе у којима глумим. Сваки гледалац мора да проживљава оно што проживљавам ја на сцени. И да се смије, и да плаче. Тек када се у позоришту на тај начин ослика емпатија, мој задатак је врло добро урађен.

Нажалост, медији су данас унизили умјетност. Питање за милион „еврића“: да ли ће наш човјек радије отићи у позориште или ће се насадити испред телевизора, буљећи, од данас до сутра, у неку сапуницу?

? Лоркин „Дом Бернарде Албе“ проговара о демонима љубави и страсти. Колика је борба против тих демона? Да ли је боље предавати им се или се борити против њих?

- Љубав и страст су позитивни! Истина, страст може да буде погубна, али само ако „изађе“ ван морала, неких естетских граница. Наравно, тада је треба угушити, не дати јој да се распламса, не дозволити јој да савлада и свако, макар и најмање, зрнце разума. Зато се у љубави мора „ићи“ више главом, а мање срцем. И тек тада се могу сачувати морални принципи на којима је засновано устројство једног друштва. И тек тада се, задремо ли мало дубље у овај проблем, може сачувати и породица.

Најмлађе Бернардина ћерка, Адела, је млада и једра, пуна живота, страсти и снова. У таквом сновиђењу она не види нити један разлог који би је могао одвојити од Пепеа Романа, најљепшег момка у њеном сеоцету, али и вјереника њене најстарије сестре. Она не види нити један разлог због којег не би јурила срцем. У њеној страсној визији се назире тек једна истина – она је створена за њега! И најмлађа, и најљепша! Зар биће, под таквим спрегом околности и младости, може да види препреку? Адела не може, свакако. И зато иде до краја, јури за својом срећом, не знајући да јури у сусрет својој несрећи.

? Архетипски је мотив сједињавања, обрасца без којег нема цјеловитог човјека. Да ли је тај мотив сједињавања заиста у исконској природи човјека? И може ли се он пресликати и на позоришни живот?

- Човјеково је неотуђиво право и несавладива жеља за сједињавањем. Он има потребу, одувијек, да се повеже с неким, и срцем, и физички. И тјелесно, и мисаоно, и духовно. Тек тако и тек тада се ствара нови човјек. А тим чином се наставља људска раса. Дакле, без тог сједињавања, без тог порива, не би било ниједног човјека данас, а самим тим ни умјетности.

Каријера не смије стати на пут ниједном умјетнику у заснивању породице. Она, каријера, не смије стајати на путу породичној и родитељској срећи. Зар има веће радости од дјеце? Зар то смије и може покварити било каква каријера на свијету? Можда и може, али тада говоримо о људима без свијести. То су појединци који, вјероватно, никада нису осјетили унутрашње, психичко привлачење, никада нису осјетили „другу половину“, онај дио без којег човјек остаје тек напола разумно, емоционално и свјесно биће.

? Бањалука је добила још једно позориште. То свакако представља велики корак у развоју културног и позоришног живота Републике Српске. Каква је будућност овог театра? У чему лежи његова снага?

- Оснивање „Јазавца“ има велики културолошки значај за Бањалуку и Републику Српску, наравно. Али, тај значај још увијек није превелики. Још није онакав какав бисмо ми жељели. Грађанско позориште „Јазавац“ је и даље удружење грађана, али своју праву, велику улогу ће добити тек када се оснују као културна установа. И када пруже шансу младима. До тада ће њихов утицај на културни живот наше стјешњене земље бити велики, али не и огроман.

? На којим „златним правилима“ почива позоришна представа?

- На прво мјесто долази таленат. Затим рад. Најпослије љубав... Глумити се без љубави не може, то је немогућа мисија. Рад је напоран, али резултати су, најчешће, велики и дивни. Ништа се с њима не може мјерити. И онда није чудо што се те муке брзо и забораве. Било, па прошло. Оно што је дошло, то остаје. Занавијек.

Потпуна преданост је још један важан елемент у припремању позоришне представе. Дакле, и ту важну улогу има емпатија. Уколико глумац не може да се саживи са улогом најбоље би било да текст тог комада баци далеко од себе. Ипак, постоје представе у којима постоје и добар текст, и изврсни глумци, и одличан редитељ, а нешто и даље „не штима“. Е, тада знате да на сцену ступа големи недостатак љубави...

? Народно позориште Републике Српске остварило је, у протеклих двије-три године, завидан репертоар. Играни су велики класици – Нушић, Ковачевић, Кочић, Брехт, Лорка. Да ли, онда, са задовољством можемо говорити о раду ове културне установе?

- Можемо, наравно. Али, замјерам позоришту што још увијек нису на сцену поставили „Коштану“, комад који је увијек препознатљив и који представља стуб нашег позоришта. Док год се не постави „Коштана“ није потребно играти њемачке и ине ауторе. Па, сама музика би сваки пут пунила салу! Вјерујем да чак ни језик не би био толика потешкоћа за гледаоце. Саживјели би се они брзо, и са глумцима, и са комадом. Искрено се надам да ће Врање ускоро осванути у Бањалуци, а да ће Сандра Љубојевић, макар на тренутке, постати Коштана...