Шафраном до успомена

Зашто ноћас тако шафрани миришу?
Погнуле главе у исти дишу мах
Ах, цвјетак бијели као да си ту
Да на јастуку проспавам ти јад
И лебдиш и растеш и свуд си вазда исти
На сликама лијепим слијепо пјеваш пој
Да не виде други да си ти само мој
Отвараш ми врата у бескрај као пад
Миришес на младост што живех те ја
Пролазиш и трунеш, губиш се
Ал` увијек дође дан и ти цвјеташ шафране мој
Знај сладак је сјаја твог пој
Сунце ми те окупало и ти сада бдиш
Над оним што се зове кутија црна
Над оним што се зове вјечно и покорно
Над оним што се зове слабост и пад
Над оним што сузу пустиш понекад
Над свијетлом душом и руже трна
Као у шумици кад спава срна
Мисли лете и лете, сјећања жуборе
Ове топле ноћи све ми говоре
Да си моја радост, моја сјета
Да си ту и сутра и сад и увијек
 
Да си крик што ме на истом мјесту чека
У исто доба са осмјехом испод погнуте главе...
Мирис твој љубављу опија
Шапат латица изискује наврелих жеља рој
Љубав према селу,шуми,родном крају
Према једном некад, као мач мој.
Дрзнеш ли или мирно гледаш у дубину ту,
Знај, тугу не тражи
Она је негдје на дну,
Негдје на дну у очима мојим
Али у шафрану тугу не тражи!
Не квари чаробне природе моћ
Пусти да живе, не гази, не кради
Да оживе једно некад, једну срећу и бол,
Да оживе једну дугу бесану ноћ.