Пећина (Платонова)

Опирем се
На том путу између живота и смрти
У кутку тамном зачу се бљештав јецај живота
Ту све поче и тело задрхти

Око врата окови ломе
Бедра уздишу од њих, за милост моле
Сопственог раба окова дах;
Сјенке од бљештавила у тами што врви;
Окова других који га сјенкокм чине
Кадкад какав поглед се вине
У даљине, не живи страх
Над круном спознаје и истине.

Тежак ја сам за истину мрем
Дотакох пећине излаз и сјај
Лако живјех у тами
Фењером обасјах пут
У мени он живи и осмјехе мами
Он као истина захвално сија рај.

Пећина наше мјесто за окове чува
Не окрећи се назад на правом путу бдиш
Сјајем у очима кришом говориш
Лако је живјети и умирати.

Убили би разумне да их могу стићи
Ал` пењући се громко им бјеже
Сваком јецају не успјех прићи,
Робови окова истој слободи не теже.

Ум мој сада нек` ми суди
За смјелост да слободна у окове се вратим
Са свјетлом у себи нови свијет се буди
Овај пут успјех да схватим.

Пут ка свјетлости боље рађа
Врлина и ум коло царства воде
У царству живота умјетност се вије
Душе што воле вољене бодре
Као лице што ка Сунцу снева корак по корак
У поразу сјенке осмјех сину горак
Сјевнуће химна на путу као облак
Родиће се лијепо у срцима добрих људи
Док зидови одзвањају мелодију крика
Све док се нова сјенка у пећини с  новим даном буди
Живјеће потрага за висином, љубави музика.