“NIŠTA”

Nerijetko je granica između svega i ničega vrlo tanka, gotovo neprimjetna. Vrlo lako sve može postati ništa, ali je mnogo teže da ništa postane sve. Mnogi filozofi su posmatrali čovjekovo bivstvovanje kao uzaludno, poredeći ga sa ništavilom. Oko toga se, u samoj svojoj suštini, formira filozofski pravac-egzistencijalizam. Da li je sve što čovjek tokom svog života radi, sve za šta se trudi, čega se odriče, šta žrtvuje, zaista uzaludno, ili to ima neki viši iskonski smisao? Često se postavlja pitanje “ima li života prije smrti” što nas navodi na razmišljanje da li čovjek treba toliko svog vremena i samoga sebe da daje nečemu što će i onako završiti, ili bar završiti na isti način, bez obzira na cjelokupnu ljudsku sudbinu. Ljudi iz mog okruženja često djeluju kao da zaista imaju negativne misli i stavove o življenju i životu uopšte, ali ja smatram da svaki ljudski život mora imati predestiranu svrhu i da su naše sudbine sa razlogom takve. Moje mišljenje je da uvijek mora postojati izvjestan rizik, ali da nas to ne treba sputavati niti zaustaviti. Činjenica jeste da se ljudski život mora okončati, na ovaj ili na onaj način, ali se ne treba samo zbog toga predati. Jedan čovjek, njegova ličnost, njegov karakter i sam može vrlo lako postati ništa. To se ne mora nužno odnositi na karijeru, uspjehe, dostignuća, već na njegovu dobrotu, osobine, spremonost da pomogne drugome ko je slabiji, u lošijoj situaciji, ili mu samo trenutno treba pomoć. Smatram da jedno misleće biće nikad ne bi trebalo da dozvoli da se pretvori u ništa, u biće bez smisla koje živi sudbinu, ne težeći tome da je promjeni ili da joj se prilagodi.
Čovjekova svrha dolazi do izražaja onda kada on zaboravi na samo svoje postojanje, potpuno zanemari sebičnost i dozvoli sebi da na ovom svijetu, ili bar u svojoj bližoj okolini primjeti i druge ljude. Jaka ličnost bi trebalo da shvati da ono materijalno zaista ne znači ništa i da može donijeti samo trenutnu sreću, sreću u afektu, a da su duhovne osobine mnogo važnije i da se u njima možda i može pronaći vječan život. Materijalno bogatstvo, fizičke odlike zaista imaju svoj kraj, zaista se o njima neće dugo pričati, jer to i nisu odlike velikoga čovjeka. Kada čovjek umre i za njim ostanu lijepe i plemenite priče, važne situacije u kojima je pomogao drugima , tu se zaista radi o velikom čovjeku. Kao takav on će se dugo pamtiti i zasigurno ne možemo smatrati da je njegova egzistencija bila uzaludna. Sa druge strane, postoje ljudi koji se po ničemu plemenitom ne mogu pamtiti i možda bi oni trebalo da razmišljaju o ništavilu.
Sama misao o smislu i besmislu egzistencije mnogo puta me je zaplašila i gotovo da sam odustao od takvih misli. Ja za sebe ne mogu da tvrdim da sam dobra osoba, ili da nisam, ali sam čin razmišljanja o tome šta treba da promijenim i na koji način ima potencijal da od mene napravi veću ličnost. Mi nikada ne možemo biti sigurni da smo ostvarili sve, jer će uvijek postojati još nešto što nama ne pripada, do čega još nismo došli. Međutim, i ne radi se o tome da se mi “dočepamo” svega, nego o tome da bar malo uljepšamo svoje ništa. Ja se zaista trudim, iako možda nedovoljno, da svoje “ništa” pretvorim u makar malo više, nešto što bar ne liči na to “ništa”. Na meni je samo da se trudim i da iskreno vjerujem da moj život jednoga dana neće biti jedno veliko ništa, nego da će za nekoga biti sve.