Мом Петрограду...

Ледени зимски вјетар шиба ми образе. Да ли ја ово стварно доживљавам праву руску зиму у граду некад знаном као Петроград? Руке су ми хладне и промрзле, али срце жељно овог града. Летјела сам ја над Петроградом кроз странице многих књига. Све моје сузе слијевале су се у величанствену Неву која сад протиче испод мене. Безброј мојих снова је корачало изнад њене залеђене воде, а она их је увијек тако топло дочекивала, Зато су јој се радо враћали.
Била сам километрима далеко, али ипак било је довољно само да раширим своја крила и налазила бих се изнад петроградских кровова. Ја, весела и слободна птица опчињена овим градом.
А сад сам стварно ту. И једнако си лијеп, граде мој, из ваздуха и са земље. Питај неког човјека какав си. Питај голуба. Видјећеш да су сви твоји становници омађијани. Питај једног странца у чему је твоја магија, он ће је осјетити, али неће умјети да ти то и објасни. Питај неко дрво, рећи ће ти да је и оно само дио твоје магије, али каква је то магија неће знати. Питај било кога ко је био свједок твоје чаролије и схватићеш колико си посебан. Посебан је у теби ваздух, начин на који дрвеће дише, боје јутра, мирис вечери, твој дух и историја.
Имаш велелепне зграде које љубе облаке и сви застају да виде дио те романсе. Али не могу из једног погледа да виде колико облак воли своју драгу и како је она у суштини једна веома стидљива госпођица. А ја ево стојим ту већ дуго и занесено их гледам. Врат ми се мало укочио, нахватале су ми се пахуље снијега на трепавицама, али не скидам поглед са ових страствених љубавника. Тако су изванземаљски, иако смјештени на овој нашој Земљи.
А такав си и ти. Изванземаљски. Неописив. Затварам очи и смјешкам се. На твом сам тлу. Она птица што је летјела по твојим крововима и даље живи у мени, али понекад се мора проходати изван снова да би могли да се доживе на јави.
Поново отварам очи. Смијем се. Окрећем се и разгледам те. Намигујеш ми.
О колико си само љепши него у мојим сновима. Намигујем и ја теби и хватам те за руку спремна да је никада више не пустим.