Свјетлост

Од давнина све су свјетлости бојале мрака. Али била је једна неустрашива свјетлост, храбрија од осталих. Она се није бојала маме која је ноћу гасила лампу, ни бабароге из страшне пећине. Није се бојала да ће је угушити магла или ноћна тишина. Знала је свој пут. Та свјетлост била је мјесечева сестра и живјела је у сваком човјеку.
Она је бојила свијет бесконачном палетом боја. Имала је незаустављиву инспирацију и најмудрије мисли. И створила је од човјека оно најбоље – умјетност. А човјек онда, бивајући умјетност, могао је и да је ствара. Бојала се само једне ствари – помрачења људског срца. Шта би једна таква свијетлост радила у свијету пуном зла? То је за њу било незамисливо. Али људи временом изгубише смисао за боје, упловише у мрачне и сиве дане. Не знајући више шта је вриједно, не имајући више страсти, постадуше равнодушни. А такви они нису могли бизи умјетност. А како да човјек ствара умјетност, ако и сам то није? И како да воли, ако не зна шта је љубав?
Тако се ова свијетлост у многима угасила, а њима овладала потпуна тама. Остала је да живи само у срцима малобројних, који грле живот најјаче што могу, ходају по звјезданим путевима својих снова и који могу да виде рукама, а осјете очима. И до дан данас, та свјетлост живи само у онима који знају како се сања. Јер то је свјетлост срца и умјетност виша од свих. Умјетност љубави.