Profesoru Živku

Mislila sam srešću Vas,
Bar još jednom, slučajno, na ulici,
Pozdraviću Vas oprezno,
Pomalo prikrivajući radost.
Uz malo sreće dobiću razgovor na poklon,
O Branku, Lorki ili nekom drugom,
A od Vas ću se oprostiti brzo,
Misleći dalje o poeziji dugo.

Mislila sam srešću Vas
Negdje u školi, na hodniku.
Ja bih išla u bibilioteku noseći
Neku lektiru u ruci,
A vi biste pitali: „Šta to sad čitaš?
Kako ti ide?“
Zatim bih kolegama rekla koga sretoh,
A oni bi žurili u hodnik da Vas vide.

Mislila sam srešću vas
Negdje u Veneciji, u Pragu, u Beču
Diveći se vašoj moći zapažanja
Kad od mnoštva ljudi ugledaste mene.
Pa bi se dotakli malo istorije,
Barok, renesansa, rokoko i slično,
Prije nego svako svojim putem krene.

Mislila sam nije vam još kraj,
Na ovom svijetu, ne!
Al' nestvarno zvuči, pogađa duboko,
Kada nam se pogleda s nekim rastaje.
Ipak, odlasci nisu stvarni, ni potpuni,
I zato nema mjesta očajanju.
Kroz priče i anegodte,
Vaše riječi i lekcije, biće uvijek razlog
Našem radovanju!