Деда

Будан у зору рану,

не може више да спава;

Кроз прозор свитање гледа

сиједа дедина глава.

Докостали спавају мирним сном,

деда као да бди над родбином свом.

Чека унуке да устану,

с њина досаду да разбије;

Чека сина и снаху,

с њима кафу да попије.

И тако сваке ноћи,

деда се у зору буди;

не може дуже да спава,

такви су стари људи.

Јована Марјановић III₁