Једног дана, ја сам добила хрчка. То је био бијели хрчак са црвеним очима. Поклонила ми га је мамина најбоља другарица.

Ја сам тог хрчка јако завољела. Дала сам му име Уна зато што је била женско. Она је била слатка и стално је трчала по кући. Јако је вољела да буде вани и да једе дјетелину. Кад би мој тата долазио кући, она је увијек цврчила као да га поздравља. Онда је моја мама рекла да је пребацимо у подрум. Ја сам је послушала.

Након неког времена, Уна се првикла на то да живи у подруму, али више није била онако срећна. Била је тиха. Једне суботе дошла је моја сестра и ја нисам имала времена за Уну.

Када сам ушла, следећег дана, Уна је лежала мртва у кавезу. Било ми је жао Уне. Плакала сам данима. Нисам имала вољу да ишта радим. И данас кад се сјетим њених црвених окица, одмах се растужим.

Невена Бркић VI₂