И све што се креће, покреће Сунце
Блатњави сеоски пут, води до мирне ливадице. Сачињен од хиљада трагова, људи и стоке, и сам исто тако снажан и слободан као они.Вијуга, вијуга... Баш као и сам живот сељака , и њега покреће Сунце, шум воде, песама чобана...
Ливада широка, весела, слободна. Пружа се као морска пучина. Жута трска на ветру скрива мале и стидљиве цветове, који певаше. И њих покреће Сунце. Трошна стазица давно поплочана , низ чије камене плоче хучи ветар и носи мирисе траве и оне старе, а и оне младе, и траву покреће Сунце... Кућа без крова са рупама уместо прозора у којима почива маховина и старим порушеним дрветом крај прозора. Дрво је толико старо и јадно да човека просто обузме осећај бола, а не зна да је оно срећно ту у осами са травом и мирисом влаге. Врата на која се наслања, одавно нема, од њих је остала илузија и оквир од трулог дрвета. Једна старинска соба и кревет тј. гвоздени рам обавијене пузавицом чине унутрашњост куће а кућу и дрво греје Сунце...
И ова усамљеност, самоћа притисак који остаје у срцу све, баш све греје, покреће и љуби Сунце својим жарким и врелим уснама. Живеће можда још са годинама исто осећање мирноће и тишине у нама када видимо овај предео. И да, тачно је, све што се креће покреће Сунце. И самоћу, тишину и мртвило...
Јасмина Џиндић VIII4