Био је то величанствен успех који је тој генерацији “црвенобелих” асова обезбедио вечно место у историји нашег фудбала. Никад раније, а ни касније, тако нешто није остварио ниједан тим из ондашње Југославије, нити данашње Србије и Црне Горе.

Шта је тај тим имао што друге екипе са ових простора нису?На “Маракани” се и данас с поносом каже да је та екипа стварана неколико година. Циглу по циглу. Док није изграђен “тим снова”. Тадашњи директор, данас председник клуба, Драган Џајић, заједно са генералним секретаром Владимиром Цветковићем, представљао је стручни тандем задужен за операцију названу “Освајање Европе” (освајање света ће касније уследити као последица европске потврде).

СТВАРАЊЕ МОЋНОГ ТИМА

Прича каже да су њих двојица још половином осамдесетих начинили план како да створе велики тим кадар да се вине до самог европског врха. Како су селектирани играчи, посебна је прича.Само као пример: Дарко Панчев и Дејан Савићевић “украдени” су испред носа вечитом ривалу Партизану, с тим што је овај други био близу и сплитског Хајдука. Роберт Просинечки је, опет, стигао из загребачког Динама и то као “отписан” играч.Дакле, важно је било најпре победити клубове “велике четворке” и преотети им најбоље. Такође, узети и најталентованије играче из сопственог подмлатка. А Звездину школу, у разним генерацијама, прошли су голман Стеван Стојановић, Слободан Маровић, Влада Стошић, Владимир Југовић, касније и други голман Звонко Милојевић. Размишљало се и о искуству. Миодраг Белодедић, који је претходно већ био првак Европе са букурештанском Стеауом, пребегао је из Румуније, док је брзоноги Драгиша Бинић враћен из малог шпанског клуба Левантеа.Оно што је још недостајало, морало је да се купи. Из Војводине је на “Маракану” стигао Синиша Михајловић у јануару 1991. Уз све то, требало је имати и доброг тренера. А Љупко Петровић је у том тренутку био идеалан. Ненаметљив, радан и  успешан. Претходно шампион са Војводином и хит са Радом. Знао је како треба прићи звездама, јер на Маракани” су тада, безмало, сви играчи били велике звезде.

Кажу, најбоље се учи на сопственим грешкама. ПримерЦрвене звезде то потврђује. Последње две године пре него што ће стићи на кров Европе, “црвено-бели” су имали два велика искуства – Милан и Келн.

“Отишли смо у Келн као на излет и доживели убедљив пораз. Штета, јер да смо прошли Немце, сигурно бисмо узели Куп УЕФА" ,причао је касније Дејан Савићевић, стрелац оба гола за Звезду у београдском мечу, "Али, колико је у том тренутку било лоше што смо испали, сматрам да нам је управо то искуство помогло да следеће године освојимо Куп шампиона. Грешке из Келна клуб више никад није поновио."

БАЛКАНСКИ ИНАТ

Звезда је те наредне сезоне остала без капитена Стојковића, који каријеру наставља у Олимпику из Марсеја (ни не слутећи како ће се судбина поиграти с њим), а екипу која је освојила дуплу круну у домаћој конкуренцији, појачали су Белодедић, Бинић, касније и Михајловић. Шекуларца је на клупи наследио Петровић, а са њим се из Рада вратио и супер-талентовани Југовић. ž

Први велики испит, показаће се и као један од најтежих, био је на самом старту Купа шампиона, септембра 1990.На Маракану је дошао просечан тим Грасхоперса и успео да остане непоражен. Да Бинић није изједначио резултат из једне спретне акције у финишу првог полувремена, ко зна шта је све могло да се догоди тада...

“Сећам се, после тог београдског дуела са Швајцарцима, било је доста критика у штампи и јавности, али међу нама играчима нико није изгубио веру да можемо даље", истиче Стеван Стојановић, голман и капитен тог Звездиног тима, "Отишли смо у Цирих решени да победимо. Било нам је свеједно где играмо, код куће или у гостима, увек смо желели да савладамо противника.

Игра коју је Звезда приказала те вечери на стадиону “Хардтурм” у Цириху била је једна од најбољих те године, не само због четири гола у мрежи швајцарског шампиона. Било је у тој убедљивој победи и доста ината, оног нашег балканског.Било како било, та победа најавила је Звездине велике могућности, а оне су дефинитивно биле потврђене у наредној рунди Купа шампиона.У београдском дуелу са прваком Шкотске, Глазгов Ренџерсом. Убедљиво са 3:0, резултатски и игром, Звезда је у потпуности надвисила “ренџере”. Реванш у Глазгову био је малтене формалност, а биће упамћен по фантастичном поготку, “маказицама” Дарка Панчева.Следећи противник били су Источни Немци. Динамо из Дрездена. И прича се понавља из сусрета са Шкотима. У Београду реприза - препуна Маракана (близу 80.000 гледалаца) и три феноменална поготка Просинечког (из слободног ударца), Бинића и Савићевића. У реваншу брука. Навијачка. Динамо рано долази у вођство поготком из пенала, али Звездини играчи полако преузимају игру у своје руке и преокрећу резултат (2:1). Тада у Дрездену почињу да дивљају екстремне присталице домаћег тима. Судија десетак минута пре краја меча прекида сусрет који ће УЕФА касније регистровати службеним резултатом 3:0 у корист нашег тима.

ЛЕКЦИЈА УСРЕД МИНХЕНА

Звезда је заинтригирала Европу, а њени играчи, ушушкани у претходним победама, уживали су тих дана огромну популарност. Али следећи противник ледио је крв у жилама – славни Бајерн. Драган Џајић као да је осетио да је његовим играчима потребна подршка. Пред одлазак у Минхен памти се самоуверена изјава до тада опрезног директора: “Победићемо Бајерн на његовом стадиону."

Наши фудбалери дочекани су у Минхену као миш у канџама гладног мачора. Али директорове речи као да су свих 90 минута одзвањале у њиховим ушима. Ни водећи гол Бавараца није их уплашио.

Прво је Панчев успелу контру Просинечког и Бинића претворио у изједначење, да би у другом полувремену Дејан Савићевић у незаборавном бегу оставио иза себе упорног Колера и донео велику победу нашем шампиону.“Био сам тада млад и у пуној снази. Није ми био проблем да постигнем гол. Колер ми није могао ништа”, казаће данас Дејан Савићевић.Међутим, то није био крај мука. Судар немачке упорности и нашег менталитета режираће две недеље касније један од најузбудљивијих фудбалских трилера икад одиграних на београдској “Маракани”. Те вечери, “прорадиће” Звездино новосадско појачање – Синиша Михајловић.Одиграће Синиша касније у каријери још много великих утакмица и постићи вредних голова, али увек ће меч и голове против Бајерна у Београду истицати као најдраже. “Тај меч нећу заборавити док сам жив", каже левоноги “бомбардер”. "И дан-данас памтим сваки детаљ, чак и неке неважне ситнице. А тек гол из слободног ударца и одушевљење на трибинама. Док сам трчао према северу као да се стадион рушио. И сад се најежим кад се сетим тога."Али Немци су узвратили са два гола и за само пет минута преокренули резултат. Па онда још погодили и стативу. Висила је Звездина елиминација као о концу, све док Миха један “очајнички” центаршут није упутио уз помоћ самог Бога.Лопта је преварила Аугенталера, потом и голмана Аумана и нашла се у мрежи Бајерна. После само минут-два судија је означио крај. Маракана је почела да подрхтава. Док су Немци лежали на трави, наши момци трчали су један другом у загрљај. Убрзо је цео терен био стециште Звездиних навијача.“У свлачионици на телевизору гледали смо шта се догађа на стадиону, како навијачи чупају траву, секу мреже, руше голове...", сећа се Михајловић, "Видео сам Драгана Џајића у ложи, у тренутку кад је изгледало као да је хтео да се баци у публику…"

ЕВРОПА ПОД НОГАМА

Дошао је и тај дан, 29.мај 1991.године. Финале Купа шампиона. Фудбалери Црвене звезде стигли су у Бари чак недељу дана раније, да побегну од свих и на миру, у изолацији, припреме се за утакмицу генерације.

Али нису имали лак сан. Свакодневно су правили тактику, сложно, тренер Љупко Петровић и играчи. До детаља су анализирали игру француског шампиона и размишљали како му се најбоље супротставити. На крају су сви заједно дошли до истог закључка: боље је играти мало затвореније.

“То нико није очекивао од нас, јер смо пре тога, свесни квалитета који поседујемо, увек тежили да играмо офанзивно, да стварамо пуно шанси и да постигнемо гол више од противника. Међутим, ово је било финале, прилика која вам се једном пружа у каријери. Могли смо да играмо отворено и да изгубимо, али смо се одлучили за мало затворенију варијанту и победили", каже голман Стојановић, јунак финалног сусрета, не само због одбрањеног пенала, већ и свих претходних интервенција током 120 минута подређене игре.Исто су размишљали и остали звездини играчи. “Јесте, први пут, али се показало исправно. Тачно је да су Французи имали теренску иницијативу, међутим, на крају су изгубили. И данас мислим да јето била добра тактика. Да смо играли некако другачије, ко зна како бисмо прошли”, сматра Слободан Маровић, који је те финалне вечери био задужен за главног креативца игре Олимпика, енглеског аса Криса Водла. Остаће запамћен дијалог из Звездине свлачионице кад је Драгиша Бинић упитао пре меча:“Па како ћемо да их победимо ако не будемо дали гол?"“Лепо", одговорио је Љупко Петровић, "Играћемо 0:0, а кад се буду изводи пенали Дика ће један да одбрани и победићемо!"

Тако и би.

Стојановић је зауставио први шут Амороса и до краја су сви погађали мрежу. Кад је Дарко Панчев требало даизведе пети једанестерац, време као да је за тренутак стало. Секунди као вечност...“Чекао сам да видим на коју ће страну кренути голман Олмета, али је он предуго стајао мирно. На крају му је клецнуло колено и то ми је био довољан знак. Затегао сам ногу и погодио циљ”, препричавао је одлучујући пенал Дарко Панчев.Кад се лопта закопрцала у мрежи, уследило је неописиво славље. “Свети Никола”, стадион у Барију, и све после тога, било је обојено у црвено-бело.“Кад се само сетим те атмосфере, тих људи на трајекту, њихове радости, па дочека у Београду, све је било незаборавно”, препричава Илија Најдоски, који је у Барију потпуно неутралисао најопаснијег француског стрелца, Жан-Пјер Папена.“Ми смо људима били лек, долазили би на стадион да забораве своје проблеме и уживају у фудбалу."

И ПЛАНЕТА ЈЕ НАША

Разлога за уживање, и то велико, имали су Звездини навијачи и шест месеци касније, кад је наш шампион, као првак Старог континента бранио у Токију част европског фудбала. У овом јапанском граду, 8.децембра 1991.године, играно је финале Интерконтиненталног купа.Противник Звезде био је најбољи тим Јужне Америке за ту годину, чилеански Коло Коло.  Тој великој победи претходио је почетак мука чије последице и дан данас осећа наш фудбал...Већ су почеле санкције и Звезда је у новом циклусу Купашампиона све утакмице као домаћин морала да игра ван Београда и Југославије. И састав тима је претрпео извесне промене. После Барија у иностранство су отишли тренер Љупко Петровић и петорица стандардних играча: голман Стојановић, Просинечки, Бинић, Маровић и Шабанаџовић. Нова лица, поред тренера Владице Поповића и опорављеног Горана Василијевића “Мазе”, били су Тањга, Илија Ивић, Ратковић, Лековић, Недељковић, Јовановић, Болић.

Звезду је пре Токија чекао и двомеч са Манчестер Јунајтедом за Суперкуп Европе, али је због немогућности (забране) да наш тим буде домаћин у Београду,  одлучено да се ипак одигра само један меч и то на терену енглеског клуба, на чувеном “Олд Трафорду”. Звезда, иако предво|ена те вечери феноменалним Дејаном Савићевићем, губи од освајача Купа купова резутатом 1:0.

Месец дана касније “црвенобели” путују за Токио жељни да се домогну још једног великог трофеја. Тренер Чилеанаца био је тада Мирко Јозић, који је 1987.године као селектор омладинске репрезентације Југославије управо у Чилеу довео омладинце Југославије до светске титуле. Био је то плус за јужноамеричку екипу јер је њихов тренер одлично познавао југословенски фудбал, али им није помогло да остваре повољан резултат. Није им помогао ни играч више на терену, јер је капитен Звезде у тој утакмици, Дејан Савићевић, у финишу првог полувремена добио црвени картон.Претходно је идеално асистирао Владимиру Југовићу за вођство од 1:0. Звезда је са десеторицом играча остварила убедљиву победу од 3:0, а јунак је био 21-годишњи Владимир Југовић, двоструки стрелац тог дана.

“За све је тада било изненађење да ја, као тако млад поред свих тих звезда, будем играч утакмице, међутим, мене све то ништа није изненадило. Ја сам једноставно одрађивао посао на мом месту, извршавао задатак који би ми тренер поверио. Никад ми ништа није било тешко. Волео сам и да затресем мрежу, као тог дана у Токију. Тако се и догодило да су том приликом дошле до изражаја неке моје карактеристике” , истакао је

Југовић.